IMAM JEDAN SAN
GOVOR MARTINA LUTERA KINGA O DISKRIMINACIJI CRNACA U AMERICI SE MOŽE DOSLOVNO PRESLIKATI NA NAŠ TEREN, GDJE BISMO MI "OBIČNI GRAĐANI" BILI ROBOVI, A NA DRUGOJ STRANI JE TAJKUNSKO - POLITIČKO - PRAVOSUDNA "ELITA"
Radujem se što danas zajedno sa vama učestvujem u jednom događaju koji će ući, kao najveća demonstracija za slobodu, u istoriju naše nacije.
Pre stotinu godina jedan veliki Amerikanac, u čijoj seni danas simbolično stojimo, potpisao je proklamaciju o emancipaciji. On je nakon dugih godina zatočeništva došao kao svetlo dana.
Ali stotinu godina kasnije crnci još nisu slobodni. Stotinu godina kasnije crnci su još uvek sputani lancima rasne podele i lancima diskriminacije. Stotinu godina kasnije crnci još uvek kaskaju na margini društva i u sopstvenoj zemlji se nalaze u egzilu.
Zbog toga smo mi danas i došli ovde, da štetnu situaciju po sve nas još više dramatizujemo. U određenom smislu reči, mi smo došli u glavni grad naše države da unovčimo jedan ček. Kada su arhitekte naše Republike potpisali Ustav i Objavu o nezavisnosti oni su zapravo potpisali priznanicu koju mi trebamo unovčiti, a to je ravnopravnost svih Amerikanaca. Ova priznanica sadrži obećanje da je svim ljudima - da svim, crncima jednako kao i belcima zagarantovano neotuđivo pravo na život, slobodu i sreću.
Danas je jasno da Amerika nije odgovorila na ono što stoji u ovoj priznanici, bar što se tiče crnaca. Umesto da ispuni sveto obećanje, Amerika je crncima dala ček na kojem piše: "bez pokrića". Ali, mi ne želimo verovati da je ova banka pravednosti bankrotirala. Mi ne želimo verovati da nema dovoljno novca u velikim sefovima mogućnosti ove zemlje.
Tako smo se ovde okupili da unovčimo ovaj ček, koji će nam dati pravo na zahtev bogatstva slobode i sigurnosti. Ovde smo došli i da bi Ameriku podsetili na neizbežno SADA. Sada je vreme u kojem niko sebi ne može dozovoliti "period u kojem bi se strasti trebale stišati" ili pokušati da sredstvima umirivanja uspori proces koji kreće korak po korak ka napred. Sada je vreme da obećanja demokratije postanu stvarnost. Sada je vreme da se izađe iz mračne doline rasne podele i da se krene svetlim putem pravednosti za sve rase. Sada je vreme da se naša nacija iz tapkanja rasističke podele izdigne i učvrsti u bratstvu svih rasa. Sada je vreme da se dozvoli da pravednost postane stvarnost za svu Božiju decu. Bilo bi užasno za ovu naciju, ako ne bi spoznala hitnost trenutnog položaja. Ovo vruće leto opravdanog nezadovoljstva crnaca neće doći kraju pre nego počne živuća jesen slobode i pravednosti.
1963. nije kraj, nego početak. Ko se nada da su crnci sada zadovoljni, nakon što je puštena para, imaće loše osveštenje, kada nacija nastavi da se ponaša dalje kao i do sada.
Neće biti ni mira ni odmora u Americi, dok crncima ne budu dostupna osnovna građanska prava. Oluje ustanka i dalje će uzdrmavati tvrđave naše nacije dok ne dođe svetli dan pravednosti.
I to moram reći svom narodu, da stoji na pragu vrata koja vode u palatu pravde: dok pokušavamo da ostvarimo i dobijemo svoja prava, ne smemo nikako biti nepravedni ka drugima.
Ne dozvolimo sebi da pijemo iz pehara gorčine i mržnje, da bismo utažili žeđ za slobodom. Našu borbu stalno moramo voditi na visokom nivou dostojanstva i discipline. Ne smemo dozvoliti da naš stvaralački protest potone u fizičkoj sili. Uvek iznova moramo se dizati u one izvrsne visine na kojima se fizičkoj sili možemo suprotstaviti snagom naše duše.
Predivni novi borilački duh koji je obuhvatio sve crnce ne sme nas odvesti do tamo da na bilo koji način ne poštujemo belce. Jer mnoga naša bela braća - a to dokazuje i njihova prisutnost danas ovde - došli su do zaključka da je njihova budućnost neodvojivo povezana sa našom. Došli su do zaključka da se njihova sloboda ne može odvojiti od naše slobode. A ni mi ne možemo marširati sami.
I kada marširamo, moramo se obavezati da ćemo i dalje nastaviti marširati. Ne možemo se okrenuti i vratiti. Postoje ljudi koji pitaju one koji za sebe zahtevaju građanska prava: "Kada ćete konačno biti zadovoljni?" Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god su crnci žrtve užasne brutalnosti policije.
Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god naša umorna tela nakon dugog putovanja ne mogu naći smeštaja u motelima na selima ili u hotelima u gradovima. Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god se sloboda kretanja crnaca sastoji u tome da iz jednog malog getoa smeju preći u veći.
Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god je našoj deci oduzeta sloboda i dostojanstvo natpisom na kojem stoji "Samo za belce". Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god crnac u Misisipiju nema pravo da bira, a crnac u New Yorku nema nikoga ko bi za njega glasao. Ne, nećemo biti zadovoljni, sve dok pravo ne prožubori kao voda, a pravednost ne zahuči kao jaka struja.
Ja dobro znam da su neki od vas ovamo došli zbog velike tuge. Neki od vas su došli direktno iz zatvorskih ćelija. Neki su došli iz oblasti u kojima zbog svog zahteva za slobodom i pravdenošću bivate predmetom policijskih istraga i brutalnosti. Vi ste predstavnici stvaralačke patnje. Radite to tako i dalje i verujete u to da je nezaslužena patnja ima kvalitet razrešenja.
Idite natrag u Misisipi, idite natrag u Džordžiju, idite natrag u Luzijanu, idite natrag u geta velikih gradova na severu sa saznanjem da sadašnja situacija može biti promenjena. Ne dozvolite da padnemo u dolinu očajanja. Danas vam kažem, prijatelji moji, uprkos poteškoćama današnjice i sutrašnjice ja imam san. To je san koji je duboko ukorenjen u američkom snu. Sanjam da će se jednoga dana ova nacija izdići i da će živeti po pravom kredu njenog postojanja: "Za nas je ova istina sama po sebi razumljiva: da su svi ljudi stvoreni jednaki".
Sanjam da će jednoga dana na crvenim brdima Džordžije sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika sedeti zajedno za istim bratskim stolom.
Sanjam da će jednog dana i sama država Misisipi, u kojoj vlada nepravednost i gde ona sa plamenom tlačenja živi svojim punim bićem, sanjam da će se i ta država jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti. Sanjam da će moje četvero dece jednoga dana živeti u društvu u kojem se niko prema njima neće ponašati ovako ili onako zbog boje njihove kože, nego da će ih se tretirati onako kako to oni svojim karakterom zasluže. Imam danas jedan san...
Sanjam da će jednog dana Alabama sa zlokobnim rasistima, sa njenim guvernerom, sa čijih usana su silazile reči kao "intervencija" i "anuliranje rasne integracije"..., da će tačno tamo u Alabami jednoga dana mali crni dečaci i male crne devojčice pružiti ruke malim belim dečacima i devojčicama kao braći i sestrama. Sanjam da će se jednoga dana uzdići sve doline, a svi bregovi i planine da će se smanjiti. Da će se bregovita mesta poravnati, a neravna izglačati. I dobrota Gospodara biće svima vidljiva i svako meso će je spoznati.
To je naša nada. Sa ovim uverenjem vratiću se natrag na jug.
Sa ovim uverenjem biću sposoban da od brega očajanja, načinim kamen nadanja. Sa ovim uverenjem mi ćemo biti sposobni da neskladnosti naše nacije pretvorimo u zvuke predivne simfonije.
Sa ovim saznanjem bićemo sposobni da zajedno radimo, da se zajedno molimo, da se zajedno borimo, zajedno idemo u zatvor, zajedno ustajemo za slobodu, u saznanju da ćemo jednoga dana biti slobodni. A to će biti dan, kada sva Božija deca u ovoj zemlji ovoj pesmi budu mogla dati novo značenje: "Moja zemljo, o tebi, tebi zemljo slobode ja pevam. Zemljo, gde su moji očevi umirali, ponosu nacije, dopusti slobodi da siđe sa svih bregova." Ako Amerika treba da postane velika nacija, onda ovo mora biti istina.
Tako dopusti slobodi da dođe sa silnih visina Nju Hampšira. Dopusti joj da dođe sa moćnih bregova Njujorka, dopusti slobodi da dođe iz Pensilvanije. Dopusti joj da dođe sa snegom pokrivenih Rocky Mountains iz Kolorada. Dopusti joj da dođe iz Kalifornije. Ali ne samo to, dopusti joj da dođe sa Džordžijas Stone Montain. Dopusti joj da dođe iz Tenesis Lookout Mountain. Dopusti joj da dođe sa svakog brežuljka Misisipija, dozvoli joj da dođe sa svake uzvisine.
Kad joj dozvolimo da dođe, kad joj dozvolimo da prođe kroz svaki grad i gradić, tada ćemo ubrzati dolazak dana, na kojem će sva deca Božija - crni i beli ljudi, Jevreji i pagani, protestanti i katolici - jedni drugima pružiti ruke i moći pevati stare crnačke duhovne pjesme: "Konačno slobodan! Konačno slobodan! Veliki svemogući Bože, mi smo konačno slobodni!"
